Зашто су времена у којима живимо опасна

ZEMLJA SE TRANSFORMIRA – ZLATNO DOBA čovječanstva je na samom pragu! / A...

Unazad nekoliko godina pokrenuo se nezaustavljiv proces kojim će se planet sam regenerirati. Zemlja počinje živjeti u višoj dimenziji i svi koji danas žive, izabrani su da budu tu u ovo vrijeme kada planet i ljudi ostvaruju zajedničku transformaciju i uzdizanje. Odabirom života iz srca mi napuštamo dosadašnji način života iz ega. Okrećemo se zajedništvu. Počinjemo isijavati ljubav na sve oko nas. Autor: Lidija Posavec Knjigu Lidije Posavec "Slobodna Volja" možete naručiti na mail: ljiljanaposavec@gmail.com

NA RUBU ZNANOSTI: Eter

Eter je hipotetična tvar mjerljive mase, za koju se pretpostavljalo da ispunjava prostor i s pomoću koje je objašnjavano širenje svjetlosti i drugih elektromagnetskih valova. Newton je 1670-ih koristio ideju etera u tumačenju svoje teorije gravitacije kao medija koji pomaže objašnjenju gravitacije, a svi fizički modeli 18. i 19. stoljeća koristili su koncept etera za objašnjenje prirodnih pojava, poput prostiranja svjetlosti. Taj je koncept preživio sve do 19. stoljeća, od Maxwella do Einsteina, kad je zanimanje za eter oživjela valna teorija…

KAKO SE IZLIJEČITI MISLIMA - TO NIJE MAGIJA, TO JE ČISTA FIZIKA! / ATMA ...

Šta Kriju Ljudski Trezori u Svemiru?

Смиреној души у Господу ни пакао ништа не може

Ovo su znakovi da primate kosmičke informacije od viših sila – Nema sluč...

Помири се сам са собом - Отац Тадеј

Dan nakon razornog potresa u Hrvatskoj

Нико неће избећи пролазак кроз митарства

APOKALIPSA je počela - u sred smo šestog masovnog izumiranja

У ИМЕ КРАЉА И ОТАЏБИНЕ / Белатукадруз

ПОД НОЋ ТИКВЕ ЦВЕТАЈУ

ЗАБОРАВУ

Ту је све, као саће у меду

(мај, јун, јул, август).

Као мед шумски, заборав је

опор, таман и густ.

Сачувано је што–шта

(слабост, превара, коб ;

савршена моћ притворства;

Јанусово друго лице, гроб).

Моћ потискивања већа

је од одлучности суочења.

Не постоји срећа.

Већ огроман депо

без књиге инвентара;

шта је у њему лепо?

БЕЛАТУКАДРУЗ, око Духова, 2017. Место указања, Звижд

*

ТАЈНА је то предубока,

као рана, собо, црвена као крв;

ноћ је поодмакла

и гризе, као сумња – црв.

Идеологије тоталитарне,

завођења, мрежа лажи

(злочин се злочином храни);

подлост још једном позлеђује

рану, покушавајући

потпуну заблуду да оснажи.

Заборав и заблуде су опасали

монументалношћу Кинеског зида.

Истина је на домаку прстију,

собо, црвена од стида!...

(Листајући телефонски именик из 1976. крајем 1992. године)

Пек, Лакомица, имање Лукића, јул 2017.

Уторак, 3. Новембар

Опис.

Од једанаест до четири.

Тако.

А онда си дошао ти

и навалио У име краља и отаџбине!

Тако говори клавир -

клавир на коме свирам,

на коме сам свирао ноћас.

Свака дирка има свој тон

Није потребна снага,

него умеће.

Додирнуо сам сваку дирку

на клавијатури.

Открио сам лепоту дубљих тонова.

То, то, тако!

Толико је било лепо

да нисам могао издржати до краја.

* *

Јутро се бели као гузичица

Ветар љуља бакарне врхове бреза.

Искушење има своје име и презиме.

Шта је написано битно о стварном

искушењу? Шта си рекао о томе ти?

Прећутао си углавном оно

најневероватније, не најлепше.

(Искушење више не гледа

у очи, већ нешто ниже, према доњој области.)

Јуче, јуче је био опет уторак.

Пролећу пахуље, прве пахуље.

Јуче ме је мало искушење

повело према великом.

Велико према још већем.

Пошао сам по мраку путем

који води у свет.

Пут је био непрокрчен.

Ишао сам кроз шибље

и кроз шуму, и у сусрет су ми долазиле

привиђења и оправдане сумње.

Толико је малих људи који су закрчили пут

Толико је наизглед несавладивих препрека

Толико је Јуда, књижевника и фарисеја

Но, ја нисам имао намеру да одустанем

Напредовао сам миц по миц

Кроз конкретну музику

БЕЛАТУКАДРУЗ (снимак Бранке Веддер)

* * *

Пут није тамо где сам мислио

Богаташ из вучије јаме је погрешан човек

Можда је чак и провокатор?

Њему је важан велики профит,

а мени нешто друго, што надилази све богаташе

на свету, духовно општење и музика

која спаја различите и чак супростављене светове.

Пут води тамо где нисам ни сањао.

Пут отварају тајне скоро неизрециве.

Постоји још један човек на свету који зна.

И он је мој несумњиви пријатељ.

Пут којим би да ме поведе богаташ

води у ћорсокак.

Путеви илузија су погубни

као и сви путеви богаташа.

* * * *

Сумњом нас Бог штити од сурогата и грашки зноја

у магловитој сауни.

Од Демона. Од призора Содоме и Гоморе.

Од Курве. Од дахтања.

Од просипања семена по пупку.

Наши пријатељи су животиње.

Наши пријатељи имају много

маски. Љубавнице испод пудера

имају, такође, читаве археолошке слојеве,

који су лепо очувани, као фигуре од глине неолита,

у крицима, у грчевима,

у дрхтању пред оргазам. Бог нам је дао

прилику да опростимо мртвим и живим

пријатељима дела почињена у наступу

нечега што личи на лудило, али што није

право лудило, већ лудило крви.

Искушења су спојени судови.

Што је придављено у баби,

васкрсава у унуци.

Голотиња, полни органи,

сасвим набрекли и жеља за оргијом

тако су близу миту, непознатом, несхваћеном животу...

Разум је, као и свест, зрно песка

на великом континенту постојања...

Иван, млађи син Белатукадрузов - Врт Св. Петке, јул 2017.

* *

Док је "Титаник" тонуо, или који час пре тога,

у утроби брода, у мраку (ухватила је целулоидна трка),

дешавало се нешто што голица машту

девојака... Катастрофа на тв екрану,

и мачка на канабету... То је било више него мачка,

и положај тела који се брзо укотви у подсвести.

Човек је дубљи и исконскији од онога што је у њему

психолошко и биолошко... Под Јорган планином

одвијало се, као у успореном филму,

исто оно што и утроби брода, у мраку,

који тренутак пре катастрофе.

Слутња пробија границе природног света. Сан.

Оженио сам се у сну неком плавом кнегињом

коју не познајем, коју никада пре не видех.

Душевна стихија откривала је обрисе

читавог света. Свих написаних повести.

Спевова. Изазов, несумњив,

дискретан, више него дискретан,

пословао је у тами, не као црв утрулој јабуци,

не. Енергија је киптела и била близу тога

да се прелије у слућени, тајанствен облик.

У сну је то био врели, тесни прстен

шкрга вулве. Узан мрачни процеп.

Свет је пун маски и образина, лажи.

Конвенција. Све је друкчије.

Декор матријархата има своје кулисе.

Накурњак је већ исплетен.

Свилом из сна неизрецивог.

У дубинама океанским. Мрачним...

* * *

Фалус се подигао као рампа, у сну.

Напоном енергије и чежње не више сасвим

затворене у себе, и не тако далеко.

СУНЦОКРЕТИ, и фотограф опчињен  њиховом лепотом

ХИЉАДУ ДЕВЕТСТО ДЕВЕДЕСЕТ И ЧЕТВРТЕ

Где се стало? Може ли поглед

обухватити минуле месеце?

Колико је попушено дувана?

Колико изгубљених дана,

ноћи? Због чега? Где се накупило

више : у оклевању или у шпаркасама деце?

Прерано је сазрело грожђе – пре

од искуства – унутрашњег воћа.

Није ли била боља од залетања

и свих слабости – самоћа?

Шта то спутава Дух?

Шта то на тавану чангрља?

Неред? (Неред је ближе животу. )

Ред? Чежња за њим према гробљу срља.

(Крстовдан, уторак, 27. септембар 1994)

НЕСТРПЉЕЊЕ

Не могу више да чекам трећег миша,

нек' ствар сврше лонац, чачкалица (замка).

Магла навире одоздо; ромиња киша.

За шта да се ухвати човек? Све је, као сламка,

танко, крто, полутруло. Све се кида.

Све што ме везује – за шта? Таму

поткровља? Кукурикање петлова? Дрвљаник?

Бедне људе? Увеличане слике у раму?

Кида се тамо где је најтање.

Па ипак, то кидање оклева, још и још,

ко онај трећи миш, ко песник чије

стихове прима уреднички кош.

Не могу да чекам. Нек' почне кидање,

незадрживо и болно, као ридање...

(16 – 23. октобар 1994)

СЕПТЕМБАР 1971.

ПАЛИДРВЦЕ је заиграло пламени плес

и полако нестало у пламену.

Као фосилни траг у камену,

у мраку је остао светли траг бдења, стрес.

И кошмар, грозница – све до свитања.

И мрачна радост, кљун лабуда, корална Леда.

И срећа која не смирује, већ гризе као беда.

И многа нерешена питања. . . *

(1971 – 1993) 

БЕЛАТУКАДРУЗ , Иван, Лакомица, јул 2017.

 _____

* КАДА се човек напокон суочи са неумољиивим фактима, са неповољним

околностима, ризицима, са почетком старења, са сложеношћу односа са другим бићима,

епохом, са свим својим претеривањима и строгошћу, са оним што ће бити п о с л е

(рата, живота, неког подухвата), са обавезама према Вечности живота, са обзирима,

грешкама, са љубављу, са неизвесношћу, СА БОГОМ ПРАВДЕ, БОГОМ

ЈЕДИНИМ – а са свим тим ја бејах суочен 4. новембра 1971. године ( у време

привремене забране растурања часописа Видици. Кад неко једнога дана све забране

листова и часописа зумбира, нека као прилог све Одлуке Јавног тужилаштва Београд,

као прегршт подвала, сумира), и новембра 1993. Суочен са мрачним степеништем које

води ка врху ПИРАМИДЕ, писао сам, стидећи се моћи комунистичких јањичара.

Стид је био непробојна, свемоћна, последња одбрана од лажи, подвала, демагогије и

протува, као и пркос. Као вера, пре свега, да ће све то једном нестати као кошмарни

сан. Чинило ми се да ствари почињу да заузимају места која њима одговарају, што на

први поглед има извесне сличности са савршеним нередом, и човеку преостаје једино

његова Л и ч н о с т као огроман рудник, терет, можда кајање због почињеног

истинског греха из нехата, из најбоље жеље, из жеље да се све докучи. Човек мора

да призна толико тога, ако ником другом а оно себи. И тако почиње да личи на

богочовека, на оног који из себе гради поредак, који изражава испреплетаност свих веза

са видљивим и невидљиивим светом. Поредак колико чудовишан толико фантастичан

због обиља веза које постоје и које треба учинити видљивијим, пре свега себи, јер тако

ће постати јасније и човечанству. Зашто је Истина важна? Непоетична и

антиуметничка основа епохе и прозаична атмосфера свакодневнице фактички подвајају

човека и биће. То је сасвим могуће у варварским друштвима која могу да живе без

истине и да им за њихово постојање она није потребна. Криза модерног човека у

социјализму намеће поново питања постављана и раније – ко је човек и шта је

стварност, шта је природа и истина, шта је време и шта је биће? Човек је у

полицијско–бирократском систему владања и овладавања изложен свеопштој

манипулативности "људима и стварима, човеком и природом, идејама и осећањима,

живима и мртвима" (како пише Карел Косик). (1993 – 1995)

            = извор: из необјављених рукописа српских песника, коначне верзије.

           НАПОМЕНА - ове песме нико није хтео да штампа када су написане, па ни коју годину или деценију касније. Зашто? Зато! Да ли су толико неубедљиве, лоше? Или су можда, као неки певци, прерано закукурикале? Прерано или прекасно - шта то значи? Добро је да су песме датиране. Али ја се не жалим, ипак.. О мојим необјављеним стиховима су  писали тзв. пријатељи, и понеки прави зналац; и углавом су писали тако да ће их и време временом демантовати, а затим (дубоко у то верујем) и сами стихови. Стихотвораца је увек било много више него богомданих песника (па чак и међу тзв. "тумачима поезије", који су се скривали иза пудера или маски научности и "марксизма", подвачим то због млађег света, коме ће, и кад правда дође на ред, и обелодани непочинства стихотвораца и "монструма из таме" продавати рог за свећу), али ће времена која долазе и незадрживо надиру све то залити вечним муљем...

    (јул 2017)