Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 08. јун 2015.

Потонуће сваки брод направљен од трулог дрвета, ма које сорте било и ма како да је било лакирано


  Фото П. Митић
Фото П. Митић        ПУБЛИКА навикла на комедиографа Бранислава Нушића, на сцени Београдског драмског позоришта, 12. јуна, видеће мање познатог Нушића. Представа "Палилулски роман", у адаптацији и режији Егона Савина, настала по мотивима драме "Иза Божјих леђа", доноси причу о животу на периферији некадашњег Београда и бесмислу у ком се људи некада налазе због друштвених околности и предрасуда.
Животи ових становника вођени су безнађем и безумним страстима, попут месара Сима који се не жени због љубави, већ због обећаних дуката. Лик Нушићевог месара оживеће један од најупосленијих младих глумаца Милош Биковић, кога ових дана гледа и биоскопска публика, у филму "Сунчаница" руског оскаровца Никите Михалкова.
* Ко све станује у Нушићевој периферији?
- Његов комад се зове "Иза Божјих леђа" што донекле описује и ликове који се у њему појављују. То су људи који живе ван света, на ободима онога што условно зовемо цивилизација. Београд је тада био паланка, далеко мање значајан како за свет тако и за саму Србију него данас. На тој периферији, тог условно речено безначајног и неразвијеног Београда смештени су наши јунаци. Они живе на местима где се завршавала калдрма, па још мало даље. Има једна реченица у комаду која каже: "Закон важи докле иде калдрма, а за овамо, ко те пита за овамо".
* Са чиме се боре ваши јунаци?
- У њиховом свету важе закони примитивне природе, зато су ти људи сирови и нису у стању да се супротставе својим страстима и поривима. Због тога и страдају. У таквој средини живи мој лик Сима месар, али и Јова шустер, несрећна и трагична Јула...
* За разлику од добро познатог Нушића, "Палилулски роман" даје мрачну слику нашег друштва?
- Ово дело је трагедија, а то је необично за наше схватање Нушића. Ипак, не смемо заборавити да је он писао и дела као што су "Деветстопетнаеста" или "Тако је морало бити".
* Једна од критика из тог времена каже да је "публика после представе одлазила са уверењем да је тамо иза Божјих леђа све лудо"...
- Сада са сигурношћу можемо да тврдимо да је и овде, сада, све лудо, а не само "тамо".
* Ништа се није променило за овај век разлике?
ОСУДА РАТАБиковићев јунак у "Сунчаници" нашао се на страни губитника, али како каже, у рату нема праве и погрешне стране.
- Сваки рат се мора осудити, али не може се осудити свако ко је учествовао у њему. Као што и у односу према човеку, треба мрзети грех, а не грешника, тако треба мрзети рат, али не и људе које ратују, јер не раде сви то из истих побуда.
- Променило се, нема више калдрме а асфалт је зашао дубље и даље, али нажалост просвећеност није пошла тим путем. Напротив, асфалт, електрична енергија и телевизија омогућили су примитивизму да крене у контранапад. Телевизија је то лудило које се дешава "иза Божјих леђа" избацила у први план. Ми то данас зовемо естрадом, ријалити програмима и приказује се свуда јер се то, наводно, тражи. Ми се и даље шокирани питамо "зар ово постоји и зар ово неко гледа". За двадесет година нико се неће питати шта није у реду са ријалити програмима. Стигло нас је вековно необраћање пажње на оно што се дешава "иза калдрме". А танка је граница између црне хронике и естраде. Ови људи које гледамо на екранима су последица егоизма елите. Тачније, они су последица непросвећености, а улогу просветитеља требало би да преузму они којима је доступно образовање, поготово духовно образовање.
* Али...?
- Та, наводно, образована и просвећена елита не брине за ове људе, већ их тера "иза калдрме" и "испод тепиха", игнорише их. Због тога се дешавају револуције, несреће, приче за црне хронике. Многим људима није доступно знање, па тако не знају ни како да се оплемене. Сада нас је то "стигло". Технологија нам је вратила као бумеранг ту вековну незаинтересованост, па смо сад приморани да преко ТВ екрана гледамо оно што се сада зове укус већине. Зашто изједначујем естраду и ријалити програме са црном хроником? Зато што је то духовно, душевно и културно убиство човека. Не само да нас не интересује добробит и просперитет другог човека већ нас више не интересује ни свој живот, буљимо у екран и чекамо да неко уини нешто просто, ружно и подло како бисмо то осуђивали и коментарисали.
* Шта то говори о нашој већини?
- Говори све ономе ко хоће да види. Имамо изузетно низак проценат високообразованих људи, а међу њима су и људи који су диплому добили новцем па не уливају поверење да могу да врше "улогу просветитеља". Онда је и логично да постоји много људи "иза Божјих леђа".
* Пре једног века Нушић је писао о односу града и периферије, а ми и данас имамо сличне поделе на "праве Београђане" и дошљаке?
- Постоји и даље та подела на "круг двојке", али асфалт је давно стигао свуда, а калдрма постала антиквитет. Сада је та граница веома варљива, али и страшнија. Сада се, чини ми се, људи деле на мислеће људе и продукте-конзументе. Ако нам је технологија узвратила ударац по питању укуса и начина живота, с друге стране је омогућила да људи лакше уче и добију информације. Међутим, човек данас има потребу, али не и жељу да искрено комуницира. Јер, у сваком разговору са другом особом, морате да дате нешто од себе, а савремени човек не жели да даје.
ЧИСТА ЉУБАВ- Глумци играју у позориштима из чисте љубави. Барем тако желим да верујем. То се не исплати ни што се тиче живаца, ни времена, ни пара. Постоји тај ирационални разлог, љубав, и тај један разлог је јачи од свега осталог.
* Шта је још свевремено у "Палилулском роману"?
- Отворите новине, црну хронику и видећете да је све исто, само су се одела променила. Страсти које куљају у тим људима јаче су од њихове личности. Оне се налазе ван њихове контроле, јер нису научени да побеђују своје пориве, да их преобрате у нешто племенито или креативно. Када се ти пориви "усијају" до одређене температуре, друштво више не може да их издржи и почиње да их "одстрањује". Уједно трагични хероји сами себе воде у пропаст.
* И филм "Сунчаница" говори о лошим искуствима из прошлости. Када ћемо коначно нешто да научимо од историје, да се оно лоше не понови?
- Једна теза филма је питање "како нам се све ово десило", а друга цитат: "Све смо видели, све разумели, само својим рукама нисмо ништа хтели да урадимо". Паралела између "Сунчанице" и Нушићевог комада је управо оно "што смо урадили својим рукама", тачније, нисмо урадили. Јер, неделовање је једна од најнегативнијих акција. То је прећутно и тихо сагласје са свим оним што је лоше. Парафразираћу редитеља Егона Савина "кривци за трагедију у овом комаду су по канцеларијама, салонима и у клубовима".
* И Михалков је пророчки предосетио ствари које ће се дешавати на истим просторима, век касније?
- То је филм који говори о братоубилачком рату. Када пустиш дојучерашњег кмета да живи по својој "слободи" која је некад застрашујућа, и не чиниш ништа да га усмераваш ка сублимацији његових порива па чак и не лечиш, такав човек нема шансе да постане функционалан елемент друштва. Када је почетком 20. века у Русији укинуто ропство, сељаци су имали помешана осећања слободе и страха. А ако им власт не укаже на неку сврху, не усмери их, настају нереди, прво унутар човека затим и унутар друштва. Сваком човеку је потребно да нечему припада, породици, цркви, држави, да тражи своју припадност у професији па и у навијачкој групи фудбалског клуба, јер сваки човек тражи свој идентитет. Кметови су припадали спахијама. Затим је следио кратак период "слободе" с којом се сналазио ко је како стигао, затим су многи бивши робови похрлили да припадну идеји. Каква идеја, такав и исход - црвен и крвав. Затим је уследио период невиђене репресије. Много горе него за време ропства. О томе говори филм. Сврха образовања је да нас учини бољим људима, да себи и другима створимо боље услове за живот. Ако образовање значи скупљање информација зарад стицања богатства, са таквим људима не може да се направи здраво друштво.Потонуће сваки брод који направите од трулог дрвета ма које сорте било и ма како да је лакирано.
* Зар није парадокс то што нам се чини да је данас цео свет "на тањиру"?
- У тој "шуми" информација тешко је разазнати битно од небитног. Жива реч и живи контакт увек ће бити најбољи медиј. Зато је позориште преживело и преживеће све док је жив човек. Позориште је редак бастион у информатичком добу који сведочи да се у контакту између два човека рађа много више од информације и сензације.







Биковић: Живимо иза божјих леђа | Култура | Novosti.rs

четвртак, 30. април 2015.

„Савремена уметност и савременост”

Тржиште уметничких дела у Лондону или Њујорку је чист пример класичне капиталистичке размене. Стотинак истих уметника сваке године продаје дела која купује, за огромне паре, стотинак истих купаца
Фото З. Кршљанин
Књига „Савремена уметност и савременост” („Орион арт”, 2014) прво је код нас издато дело професора Терија Смита, једног од водећих теоретичара и предавача на одсеку за историју уметности и архитектуру на Универзитету у Питсбургу, некадашњег професора Универзитета у Сиднеју, аутора више књига и бројних зборника. Његова теоријска размишљања представљена су у овом штиву кроз четири есеја, у којима анализира питања савремености, стања историје уметности данас, уметничких образаца у транзицији…
„Ако мислите да је суштина савремене уметности у томе да настаје у садашњем тренутку и да се свако појединачно дело потпуно разликује од било ког другог дела јер је темпорално омеђено и непоновљиво – е, па грешите. То је само један аспект, на основу којег се уметност данас може мапирати”, интригира нас Смит на почетку разговора за „Политику”, вођеног током његовог скорашњег боравка у Београду, зарад промоције своје књиге.
Како би се, онда, могла одредити савремена уметност данас?
Aко о савременој уметности размишљамо као о стваралаштву насталом у освит и након почетка новог миленијума, када се свет прилично променио, онда морамо да препознамо бар три струје у оквиру којих уметност циркулише. Прва би се могла назвати ремодернизмом. Реч је о тежњи, израженој посебно у САД, да се надграде постигнућа евроамеричких модерниста, да се донекле модификују у зависности од региона у којем уметници стварају. Када је Европа у питању, постоје разлике у стваралаштву на истоку и на западу, где су политички системи различито утицали на појаву модернизма. Друга струја, која се доводи у везу са Африком, Јужном Америком, Аустралијом или Азијом, трансформише светску културу кроз интеракцију локалних традиција и савремених тенденција. Имате, тако, бум кинеске савремене уметности, која се рађа тек након деведесетих година прошлог века, али и савремену абориџинску уметност, потпуно апстрактну, која настаје на мотивима старим неколико хиљада година, уз употребу савремених материјала. Трећа, коју навише сусрећемо на међународним бијеналима, јавља се под утицајем нових генерација уметника, који су одрасли уз интернет и стварају на пољу интерактивних, електронских и комуникационих медија. Свака од тих струја се развила пратећи специфичности уметничких заједница одређених градова, провинција или регија у свету.
Која је струја доминантна?
Прва је свакако најпопуларнија на међународном уметничком тржишту, њим доминирају уметници као што су Демијан Херст, Ричард Сера, Џеф Кунс… Ствараоци друге струје су све присутнији, све је јачи њихов утицај, мада не успевају да се пробију у довољној мери.
У својој књизи написали сте да „филозофија савремене уметности није статична, да је у константној промени”. Може ли се рећи да је савремена уметничка пракса, такође, у сталној транзицији?
Свакако. Осим тога, она је и у посебном, дијалектичном односу са друштвом у којем настаје. Са једне стране, пригрлила је промене у савременом друштву, међу њима и идеју прогреса, раста и развоја. Међутим, са друге стране, неки ствараоци су покушали да се повуку из савременом живота, понирући у саму суштину објеката које стварају, без икаквог уплива било чега са стране.
Што ће рећи да неки нису поверовали у идеје које су обележиле доба глобализације?
Јасно је да данас ретко ко верује у то да је ће прогрес свима донети бољитак, да ће се цео свет развијати заједно и да ће нам природа увек несебично давати ресурсе које ћемо користити. Успут је, некако, раскинут тај наш уговор са природом – сувише смо је издали. И она ће на то одговорити на свој начин, питање да ли ћемо преживети овај миленијум. А то је велика брига коју уметници осећају. Многи савремени ствараоци баве се екологијом и разумевањем различитости. Осим тога, друштва се развијају на различите начине, нека би се самовољно чак вратила и у прошлост. Нема више заједничког наратива који делимо.
         = извор: Политика, видети више

Популарни постови