 |
| Знак препознавања |
КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ПИСАЦ
Шта су ме први пут питали
Када ме учлањивали у удружење књижевника:
Колико дуго пишем?
Не, већ колико дуго сам био у затвору,
Где се и постаје прави писац.
Шта ми је осим речи забрањено.
Некако сам исувише углађен за песника.
То што имам неизлечив тумор простате,
То је већ нешто.
Шетај пискарало, да, с ким хоћеш,
Али пиши сам и не као други.
Чуј Ружевича: много се говори, мало казује!
Неко има свог критичара, па и теоретичара,
Папирната и електронска издања...
Али, златоуста величино, цепидлако, утуви:
Редовно иде на састанке, ринтачи на фестивалима,
Потегне и родбину на промоције...
Жири бира објективно за похвале и награде.
Не смејуљи се, мислиш: „Ја теби, Ти мени“.
За новчани део гласа по светским мерилима:
Једноставност у изразу, дубина мисли, занимљивост
И неочекиваност слика... онеобичавање...
Лепо то сажео Васа Павковић, ех, још како се поштује!
Буди вешт па пусти речима да се сретну и цепај форму.
Не анархизуј уметничку слободу!
Објављуј, али прво плати чланарину.
Биографија кратка и за дуг живот, зна се.
По новом CV, фотос, или још боље: карикатура.
Ко је и колико читан, цитиран, коментарисан?
Борхес призивао срећу макар редак да остане!
Урнебес ако се деси да се мисао уздигне за мото...
Такво је време дошло да се и роман одћути.
Сем ако се не поверује светом Аугустину
Да времена и нема, Боже опрости.
Каква поетика промакне у вртоглавој свакодневици!
Једном, возач Јаре, над поломљеном осовином,
Промрља: шта ћеш, живот нема рикверц и оде.
Слободан Бранковић
Нема коментара:
Постави коментар