..
Писмо Микана Аничића - Мирославу Лукићу
..
..
..
..
---
..
 |
| Факсимил четири странице писма студента Молана Аничића - Мирославу Лукићу од 25. јула 1973. |
.. Ово Миканово писмо (старо 44 године) насукало се у једној од Бележница за 1973. годину , између записа о о прављењу примитивне сталаже за књиге и деце из родбине (Банкерска мала) која су ме посматрала како рендишем неке суве тополове даске. У ујкиној столарској радионици било је неиздрживо: ренда, тестере, наковањ, мехове и друге алатке - све је полала нека горка пепељаста прашина помешана са воњем пилића поцркалих недавно, који су лежали ту и тамо, угинули су ту где су неко време и куњали и нико их није изнео, склонио... Једно ренде је било исправно, као и дрвена преса на којој сам чистио даске, ручна тестера, кесер... Све је то остало у нереду, после одласка ујака у Немачку да се тамо као месар овајди... Око мене су врвела деца: Миша, Каћа, Весна (висока и тужна девојчица са лепим изразом на лицу), Горан, "Коки", Џонга. Забављало их је да ме посматрају како рендишем као неки прави мајстор, наг до појаса у прашини, знојава, тресли су моткама и рогуљама јабуке ране зреле испред радионице, уз безбрижни смех и подврискивање. Или су вадили из неке рупе мртве врапце и сенице, чешљугаре, које је Миша побио јуче ваздушном пушком вежбајући стрељачку вештину. Када сам им рекао да не ваља то што раде, да је грех, они су птице које су извадили и разбацали подворишту и по путу скупили, затрпали их , као да сахрањују неког човека, отишли да оперу руке, али су на бунару прскали једно друго водом из устију. Кад сам се уморио ( деца су већ отишла да гледају каки врше вршалица, да слушају како "тутори трактор" (њихов израз), а неке су родитељи потерали са стоком до стрњика, да тамо чувају овце и свиње. Сви си отишли на посао, осим мише и Каће. Миша ме је позвао да идемо у виноград покрај гробља у Поточићу... годилами је та шетња. У винограду смо обрали неколико првих сазрелих гроздова и пар румених брескви. миша ми је причао како намерава да се "освети" неком сеоском дечаку, кабадахији, који је велики плашљивац који у џепу крије неки стари пиштољ без игле. Кад смо се вратили из винограда било је ведро и тихо. На североистоку су се оцртавали брегови и виссови, Црни Врх, који је микан заволео и са чијег је врха сликао изванредну панораму Печке долине. До краја дана довршио сам своју примитивну сталажу, мајсторију, задобио неколико жуљева. Деда В.се вратио из брда, где је косио сам детелину и скупљао суво сено, донео је печурке "хлебњаче", вечерали смо скромну вечеру - хлеб, печурке хлчебњаче, ајвар и сир. Вечерали смо уз причу о минулом рату и његовој бесмислености, уз меку комовицу. Вратио сам се у сутон из ујкиног дома и прихватио се Дантеовог "Пакла"...
(...)
Микану се допадало да летује код нас у Звижду; он је порастао у Мачви, али више је волео планине (као и сви брђанин пореклом - Миканови су се доселили из Херцеговине у Мачву)...
Кога брига за све те детаље, а?
Писма, сачувана, надживују оне који су их писали. Као што у бележницама има места за неку стварност која је била важна у том тренутку док је записивана, хватана за перчин. Та деца тада, која су гледала како чистим даске у ујаковој радионици, сада су људи, маторци. А неки су и помрли. Као на пример Џонга, који је, кажу, умро од глади, сачувај Боже! Како је могуће да неко умре од глади на селу? Или је велики лењивац, или је постао неизлечиви алкохоличар?....
извор: (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац)
Нема коментара:
Постави коментар