СТО ГОДИНА БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ... / Белатукадруз

Паралелизам. 

Имају ли наследника - српски ренесансни духови? 

...У раздобљу које сам поменуо (1895 - 1920), раздобљу које бих назвао ренесанским на свим плановима мисли и акција, др Јован Скерлић је имао врло часно место...“

Заштитни знак најпосећенијег  дигиталног часописа Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

Бранко Лазаревић је, са овог света, отишао, седамдесетих година 20. века. На прсте једне руке би се могли набројати људи и писци који су, онда (а и годинама касније), знали да Лазаревић уопште и постоји. А постојао је, живео, као архитекта приморских вртова. Лазаревић је, изгледа, био међу последњим српским ренесансним духовима.

Од Скерлићеве смрти до наших дана појавиле су се две историје најзваничније књижевности коју смо имали у протеклом веку – тзв. Бирократске у дословном значењу речи – гломазна Деретићева и кратка Петковићева, обе писане по диктату неренесансних духова, фаворизоване,редукционистичке, прехваљене,  фалсификаторске, наметачке и... штеточинске. И појавила су се брда и брда песничких књига, наметачких књижевних огледа, наметачких књижевних студија, једностраних и контролисаних књижевних часописа, униформних, досадних, чије се деловање сводило на затупљивање духова, наметање једне политичке диоптрије, која је завладала природним и неприродним изумирањем српских ренесансних духова. Да ли је у поезији било наследника српских ренесансних духова? Ко су ти песници? Винавер? Донекле. Црњански? Донекле. Попа и Раичковић? Можда у шали!...


      Види више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/07/%D1%81%D1%82%D0%BE-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BF/